RASIZAM

Činjenica da se rasizam sve više zasniva na kulturnim, a sve manje na biološkim razlikama, navelo je neke naučnike da primete  da živimo u epohi “višestrukog rasizma”, gde se diskriminacija određenih delova stanovništva različito doživljava.

1961. godine formiran je Umkhonto we Sizwe. Mandela je postao glavni zapovednik. 1962. godine Mandela je uprkos zabrani napustio zemlju i putovao nekoliko meseci. U Etiopiji on se obratio Pan African Freedom Movement of East and Central Africa, a u drugim zemljama su ga također srdačno prihvatili. U toku ovog putovanja, već sluteći, da će doći do oružanih razračunavanja, on je organizovao Guerilla-Training za članove Umkhonto we Sizwe.

Kratko nakon povratka u Južnu Afriku Mandela je uhapšen. Optužba je glasila: Poziv na ilegalni štrajk i izlazak iz Južne Afrike bez važećeg pasoša.

Njegovo najveće nastojanje u toku procesa bilo je da dokaže da se tu u stvari sudi afričkom narodu. Od samog početka Mandela je osporavao legitimitet suda da donese presudu u njegovom slučaju; nije se osećao niti pravno, niti moralno obaveznim da poštuje zakone parlamenta, u kojima on nije bio zastupljen. U toku jednog političkog procesa došlo je do sukobljavanja različitih interesa grupa stanovništva, te samim tim sudovi nisu mogli biti nepristrasni i fer. U uvodu je Mandela rekao:

"I detest racialism, because I regard it as a barbaric thing, whether it comes from a black man or a white man."

Na kraju ovog sudskog procesa Mandela je osuđen na pet godina zatvora. Dok je odsluživao ovu kaznu, pozvan je pred sud i u toku Rivonia-procesa optužen je za sabotažu. Njegove izjave u toku procesa ušle su u istoriju otpora protiv apartheida i bile su inspiracija za sve one koji su se borili protiv apartheida.

Mandela je osuđen na doživotnu robiju i prvi deo svoje kazne odslužio je u zloglasnom Robben Island zatvoru, koji se nalazio sedam kilometara od obale Kapstadta i imao najviše mere sigurnosti. U aprilu 1984. godine prebačen je u zatvor Pollsmoor u samom Kapstadtu, a decembra 1988. godine u zatvor Victor Verster u blizini Paarla, odakle je konačno i pušten na slobodu. Još u zatvoru on je odbijao pomilovanje i ukidanje izrečene kazne. Kao protuusluga od njega se tražilo da prizna Bantu-politiku, time što bi priznao Transkei, te sa zahtevalo obećanje da bi se on tamo (u Transkei) i preselio. Kod druge ponude, opet se od njega zahtevalo da kao protuuslugu objavi odricanje od oružja. Njegov odgovor je bio, da zatvorenici ne mogu sklapati nikakve ugovore i da samo slobodni ljudi mogu pregovarati.

11. februara 1990. godine oslobođen, Mandela je odmah počeo sa radom da bi postigao ciljeve koje je sebi zacrtao pre četiri decenije.1991. godine na prvoj Godišnjoj konferenciji ANC-a, nakon što je on to 1990. godine odobrio, Mandela je imenovan za predsednika.

Nelson Mandela se nikada nije dvoumio po pitanju demokratije i jednakosti. Uprkos provokacijama, on nikada na rasizam nije odgovorio rasizmom. Njegov život je inspiracija za sve one u Južnoj Africi i u celom svetu, za sve one koji žive potlačeni ili kao građani drugog reda, za sve one koji žele to da pobede.

1993. godine Nelson Mandela je dobio Nobelovu nagradu za mir, a 1994. godine nakon prvih opštih izbora u Južnoj Africi postao je predsednikom Južne Afrike. 1999. godine on se povukao iz političkog života i trenutno živi u svom rodnom mestu Transakei.

Mandela se odmah nakon toga dao na posao da u tajnosti organizuje borbu. Iako je uspeo mobilizisati manje ljudi nego što je očekivao, ipak je naišao na značajnu podršku širom zemlje. Vlada je odgovorila najvećom vojnom mobilizacijom od rata pa na ovamo, a Republika Južna Afrika rođena je u atmosferi straha i strepnje.

Mandela je morao živeti odvojeno od svoje porodice, te je stalno menjao mesto boravka da ga vladini špijuni i svugde prisutni informanti ne bi otkrili. Nekad je bio odeven kao radnik, nekad kao šofer. U to vreme sa ostalim vodstvom ANC-a on je osnovao jedan drugi militarni ogranak ANC-a Umkhonto we Sizwe, koji se pripremao za nasilno rešavanje stvari.

Krajem 1951. godine ANC je usvojio plan akcija za kampanju nepoštovanja zakona apartheida. Zvanični početak određen je za 26. juni 1952. godine. 6. aprila 1952. godine ANC je pozvao na masovni protest zbog proslave 300-godišnjice dolaska prvih evropskih doseljenika u Kap. Mandela je putovao kroz celu zemlju da bi organizovao ove proteste. Zbog svog rada u toku ove kampanje izveden je pred sud, osuđen na devet meseci zatvora i prisilnog rada. Osim toga dobio je i zabranu učestvovanja na bilo kakvoj javnoj manifestaciji u trajanju od šest meseci nakon izdržavanja kazne, i njegova dozvola boravka ograničena je samo na Johannesburg.

Upravo u ovo vreme on je završavao studije, te je dobio zvanje advokata. Zajedno sa prijateljem Oliver Tamboom otvorio je advokatsku kancelariju u Johannesburgu. Zbog njegovih zasluga u toku Defiance kampanje imenovan je za predsednika Lige mladih i ANC-a u regionu Transvaal, a krajem 1952. godine za zamenika predsednika ANC-a.

Vlada je pokušala da Mandeli oduzme advokatsku dozvolu na osnovu optužbi koje su protiv njega podignute. Ipak, Vrhovni sud je odlučio da je on časno služio svojim crnim sugrađanima, te da nije učinio ništa zbog čega bi mu se oduzela licenca da radi kao advokat.

Mandela je svoj politički rad u to vreme koncentrisao na razradu plana koji je trebao organizatorski učvrstiti ANC zbog zaoštravanja uslova borbe. Plan je po njemu dobio ime "M-plan". 50-tih godina on je igrao veliku ulogu u borbi protiv Bantu - odgoja i u popularizaciji Freedom Charter. U drugoj polovini 50-tih godina okrenuo se borbi protiv iskorištavanja rada, Zakona o pasošima i segregacije "otvorenih" Univerziteta. Već rano on je otkrio da Bantustan - politika zapravo predstavlja privredni apsurd. Njemu je bilo sasvim jasno da će vrlo brzo doći vreme masovnih ograničenja, političkih progona i policijskog terora.

50-tih godina Mandela je bio žrtva različitih formi pritiska i tlačenja. Bio je hapšen i zatvaran. Nakon Sharpeville masakra 1960. godine ANC je zabranjen, a Mandela pod optužbom da je počinio veleizdaju biva zatvoren. Mandela i još 150 drugih učesnika demonstracija su bili okrivljeni da su u ime internacionalnog komunizma planirali puč i svrgavanje vlasti južnoafričke države. Tome je odgovarala smrtna kazna. Sudski proces zbog veleizdaje završen je 1961. godine, kada je Južna Afrika bila na putu da postane Republika i svi optuženi pušteni su uz kauciju.

Godine 1990. De Klerk ukida zabranu nad afričkim nacionalnim kongresom i oslobađa njenog lidera Nelsona Mendelu, posle 27 godina robije. Nakon toga, sledi niz složenih pregovora, koji krče put prvim slobodnim izborima u Južnoj Africi u kojima učestvuju pripadnici svh rasa. ANK pobeđuje ubedljivo sa 62% glasova, 27. aprila 1994.godine, i Nelson Mendela postaje prvi južnoafrički predsednik u periodu posle Aparthejda. Za vreme svog predsedničkog mandata,koji je okončan 1999.godine, Mendela je marljivo postavljao temelje za izgradnju jednog pravednog, multietničkog društva.

 Ustav koji je usvojen 1996.godine, inače, jedan od najnaprednijih u svetu, zabranjuje sve vrste diskriminacija na rasnoj, etničkoj i socijalnoj ili verskoj osnovi, kao i diskriminacije na osnovu seksualnog opredeljenja, diskriminacije trudnica ili nesposobnih za rad.

Nelson Mandela (Nelson Rolihlahla Mandela) rodjen je 18. jula 1918. godine u jednom selu u blizini Umtate, Transkei na svet je došao Nelson Rolihlahla Mandela. Rođen je u kraljevskoj porodici, koja je pripadale plemenu Tembu. Njegov otac, Henry Mandela, kao podpoglavar bio je član Transkei veća i predsednik Skupštine veća glavnog poglavara Tembua. Nakon smrti njegovog oca brigu o njemu preuzeo je poglavar Tembua, njegov ujak, koji ga je zapravo odredio za naslednika. Ipak, on je bio zadivljen sudskim procesima plemena i u njemu se javila želja da postane advokat. Priče starih pripadnika plemena o ratovima u kojima su branili svoju otadžbinu, podstakle su ga da sanja o tome kako će i on dati doprinos u borbi za slobodu svoga naroda.

Išao je u Clarkebury Training College, a kasnije je maturu pripremao na metodski usmerenoj Višoj školi Healdtown. Kratko nakon toga Mandela je dospeo do Fort Hare College u Aliceu u istočnoj Kap provinciji, gde se pokazao kao vođa studenata, jer je organizovao bojkot predavanja. 1940. godine otišao je u Johannesburg, odakle je završio koledž kao vanredni student, te počeo sa studijem pravnih nauka. 1944. godine priključio se ANC-u..

Liga mladih ANC-a pod vodstvom Anton Lembedea postala je skupljač kritika zbog formi i političkih sadržaja nacionalnog pokreta. Pored Nelsona Mandele ostali članovi Lige bili su, između ostalog, William Nkomo, Walter Sisulu, Oliver Tambo i Ashby Mda. Liga mladih postavila je sebi zadatak, da ANC učini masovnim pokretom, koji bi trebao zastupati radnike, seljake i zaposlene.

Mandela je svoje drugove zadivio disciplinovanim radom i predanim naporima, te je 1947. godine izabran za generalnog sekretara Lige mladih. Predanim radom, kampanjama u samoj osnovi, te izrekom Inyaniso (Istina) liga mladih mogla se nadmetati i za vodeći nivo samog ANC-a.

Podstaknuta pobedom nacionalne partije 1948. godine, do koje je došlo zbog apartheida u samoj osnovici društva, Liga mladih inspirisala je akcijsko delovanje koje je bojkot, štrajk, neposlušnost građana i nesaradnju označilo svojim oružjem, što je prihvaćeno kao zvanični program ANC-a.

Kju-kluks-klan i dan danas postoji, međutim samo u formi izolovanih grupa simpatizera čiji broj ne prelazi nekoliko hiljada. Godine 2002. jevrejska Antidefamaciona liga (engl. Jewish Anti-Defamation League) je objavila izveštaj u kom se tvrdi: "Danas Kju-kluks-klan ne postoji. Fragmentacija, decentralizacija i opadanje su tekli bez prestanka." Međutim, u izveštaju se takođe navodi da i dalje postoji "potreba za pravdanjem je duboko ukorenjena i da će vrlo verovatno uvek postojati, čak iako Klan potpuno nestane." Godine 2006, Antidefamaciona liga je preispitala svoju procenu Kju-kluks-klana, tvrdeći da "Kju-kluks-klan, koji je do pre nekoliko godina izgledao na samrti i statičan, sada doživljava nenadan i zabrinjavajući preporod zahvaljujući zloupotrebi tema kao što su imigracija, homoseksualni brakovi i zločin u gradovima."

Danas, jedini bivši član Klana koji se nalazi na visokom položaju u SAD je demokrata Robert Bird (engl. Robert Byrd), senator Zapadne Virdžinije, koji je izjavio da "duboko žali" što se pridružio Klanu pre skoro pedeset godina, kad je imao 24 godine.

Godine 1964. Kontraobaveštajna služba FBI je počela sa pokušajima da se inflitrira u Klan i uništi ga. Džeri Tompson, novinar koji je uspeo da se ubaci u Klan 1979. godine, izveštavao je o uspesima kontraobaveštajne službe FBI. Frakcije rivali unutar Klana su međusobno optuživale vođe protivničke grupe da su doušnici FBI, a kasnije je otkriveno da je jedan od vođa, Bil Vilkinson, radio za FBI.

Kada je vekovna borba za glasačka prava crnaca na Jugu bila konačno završena, Klanovi su se preorijentisali na druge mete, kao imigracija, pozitivna diskriminacija, a naročito sudska naređenja o desegregaciji u školskim autobusima.

Godine 1971, članovi Klana su postavili bombe u deset školskih autobusa u Pontijaku, Mičigen, a harizmatični klanovac, Dejvid Djuk (engl. David Duke) je bio aktivan u južnom Bostonu tokom krize školskih autobusa 1974. Djuk je bio vođa Vitezova Kju-kluks-klana od 1974. do 1978. godine, a 1980. Djuk je osnovao rasističko-nacionalističku političku partiju Nacionalno udruženje za napredak belaca (engl. Association for the Advancement of White People). Godine 1989. bio je izabran za poslanika u parlamentu Lujzijane kao republikanski kandidat, iako je republikanska partija svoju podršku dala drugim republikanskim kandidatima, a ne njemu.

Prema izveštaju Južnog regionalnog saveta u Atlanti, tokom 1951. i 1952. godine, u četrdeset kuća crnačkih porodica su bile postavljene bombe. Neki od njih su bili aktivisti kao Hari Mur, ali mnogi od tih ljudi su bili obični ljudi koji su odbili da se povinuju rasističkim konvencijama ili su bili nedužni prolaznici, žrtve belog terorizma.

Međutim, iako je vreme nakon Drugog svetskog rata bilo vreme kada su klanovske grupe nastupale sa izuzetno velikim nasiljem, takođe je bilo i vreme kada je Klan bio s uspehom suzbijen. Na primer, 1958. godine, klanovci su u Svernoj Karolini spalili krstove ispred kuća dva Indijanca plemena Lumbi (prvi su se doselili u isključivo belački kraj, a druga je bila Indijanka koja je izlazila sa belcem), a zatim održali miting u neposrednoj blizini, da bi ubrzo otkrili da su opkoljeni stotinama naoružanih Lumbija. Došlo je do pucnjave, a Klan je pobegao glavom bez obzira.

Kju-kluks-klan je vrlo brzo stekao mnoštvo pristalica u južnim državama SAD, otpočevši sa ubistvima crnih i belih republikanskih vođa. Od 1866. do 1867. godine, Klan je počeo da upada noću u kuće crnaca i krade oružje. Na sastanku u Nešvilu u Tenesiju 1867. godine, napravljena je hijerarhija u organizaciji uvođenjem lokalnih loža ili ćelija koje su odgovarale vođama okruga, koji su opet, odgovarali oblasnim vođama, a oblasne vođe državnim, dok su državne vođe odgovarale nacionalnom generalštabu.

Glavni cilj Klana bio je kontrola političkog i društvenog statusa oslobođenih crnaca. Naročito se radilo protiv prava crnaca na obrazovanje, ekonomski boljitak, prava glasa i nošenja oružja. Međutim, iako se Klan uglavnom fokusirao na crnce, južnjački republikanci su takođe postali meta napada i zastrašivanja. Nasilje je postiglo svoj cilj. Na primer, aprila 1868. godine, na opštim izborima u Džordžiji, u okrugu Kolumbija republikanski kandidat Rufus Bulok (engl. Rufus Bullock) je dobio 1.222 glasa, međutim, već u novembru iste godine, na predsedničkim izborima, republikanski kandidat, Julisiz S. Grant, dobio je samo jedan glas u istom okrugu.

Tokom ovog perioda, članovi Klana su ubili mnogo više ljudi, međutim, mnoga od tih ubistava nisu bila prijavljena. Na primer, 1951. godine, Hari T. Mur, nastavnik i direktor crnačke zajednice, poginuo je zajedno sa svojom suprugom u bombaškom napadu na njihov dom.

Iako se istragom FBI u to doba došlo do imena nekoliko osumnjičenih, niko nije bio optužen za ovaj zločin.

Ku Klux Klan, poznat i po akronimu KKK ili samo Klan, je ime nekoliko organizacija koje su postojale u prošlosti kao i nekih koje danas postoje, a koje zagovaraju superiornost bele rase, antisemitizam, rasizam, antikomunizam, antikatolicizam, homofobiju i nativizam. Ove organizacije su često koristile i terorističke metode i nasilje kao i zastrašivanje kao što je paljenje krsta, u cilju ugnjetavanja američkih crnaca i drugih društvenih ili etničkih grupa.

Prva inkarnacija Klana pojavila se 1866. godine. Osnovali su ga veterani vojske Konfederacije. Glavni cilj ove organizacije bio je otpor prema Rekonstrukciji koju je sprovodio Sever nakon Američkog građanskog rata, koji se fokusirao na zastrašivanje severnjaka koji su migrirali ka Jugu (tzv. "karpetbegeri") i južnjaka koji su pristupili Republikanskoj partiji (tzv. "skalavazi"), kao i linčovanjima oslobođenih robova.

Organizacija je doživela opadanje između 1868. i 1870. a početkom osamdesetih godina 19. veka bila je uništena nakon što je predsednik Julisiz S. Grant proglasio punopravnim Akt o ljudskim pravima iz 1871. (takođe poznat i kao Akt Kju-kluks-klana).

Ime Kju-kluks-klan je od tada koristilo više međusobno nepovezanih grupa, od kojih su se mnoge protivile Aktu o ljudskim pravima i desegregaciji pedesetih i šezdesetih godina 20. veka. Mnogi članovi ovih grupa su bili optuženi i osuđeni zbog višestrukih ubistava aktivista za ljudska prava i dece (kao što je bilo postavljanje bombe u baptističkoj crkvi u Alabami).

Kraj zakonski priznate segregacije u SAD i pad Aparthejda u Južnoj Africi predstavljaju važne prekretnice u odbacivanju “biološkog rasizma”. U oba ova slučaja rasistički stavovi bili su proklamovani na osnovu direktne povezanosti fizičkih osobina sa biološkom inferiornošću.

Ovako otvorene rasističke ideje danas su retke, osim u slučajevima žestoke mržnje ili u programu rada nekih ekstremističkih grupa.

Ali to ne znači da su rasistički stavovi nestali iz modernog društva. Naprotiv, prema nekim naučnicima, zamenjeni su daleko prefinjenijim novim rasizmom (ili kulturnim rasizmom), koji koristi ideju kulturnih razlika da bi neke grupe bile diskriminisane.

Oni koji zagovaraju pojavu novog rasizma, tvrde da se sada umesto bioloških, koriste kulturne razlike u cilju diskriminacije određenih segmenata stanovništva. Po njima, hijerarhije superiornosti i inferiornosti konstruisane su prema vrednostima većinske culture. One grupe koje ne pripadaju većini, mogu biti marginalizovane ili oklevetane jer ne prihvataju da budu asimilovane.

Novi rasizam, reklo bi se, ima jasnu političku dimenziju.

Primeri novog rasizma mogu se videti u nastojanjima nekih američkih političara da se ozakoni upotreba samo engleskog kao zvaničnog jezika, kao i u napadima na devojke u Francuskoj koje žele da nose feredže u školama.